14 Sep, 2009
Opštenarodno samokažnjavanje - verbalno bičevanje preko leđa
Opštenarodno samokažnjavanje
Posle skorašnjeg hapšenja odgovornih anarhista za nesretnu karikaturu od pokušaja napada na grčku ambasadu, na sajtovima medija (pre svega B92) mogli su se primetiti vrlo neobični, a ipak uobičajeni komentari koji otkrivaju duboku krizu u stanju našeg društva. Čini se da je ovaj napad izazvao mnogo zgražavanja među ljudima čiji se oblik najbolje mogao videti po ovim komentarima. O čemu se, zapravo radi?
Naime, niko (a pod ovim podrazumevam običnog čoveka, a ne medije niti "stručnjake") se nije bavio političkim aspektom ovog čina - da li je to opravdano ili nije, da li su anarhisti bilo kakav društveni faktor, ko je ta osoba u Grčkoj sa kojom se oni solidarišu itd. itd. Niti su pokušali da se bave time da li su osumnjičeni zapravo krivi ili nisu, ko su oni ili šta rade, ali su se zato obilato bavili opravdanjima i navijanjem za hapšenja, batine bez obzira na krivicu, pozivajući se čak i na Putina na jednom mestu(?), a u isto vreme zagovarajući "konačno stvaranje pravne države", pritom smetnuvši s uma da je osnovno pravilo "pravne države" ustvari - "Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno". Ali, nije sad ovo ni toliko bitno - ovakvo ponašanje i mišljenje je već priraslo za srce našeg "krasnog" naroda, koji očigledno nije sposoban da stvari sagleda u celini.
Međutim, to stanje na koje bih da ukažem nije u tome, već u pregršti kratkih a i dugih komentara koji izražavaju izvinjavanje, stid, sramotu,pa i kajanje u tolikoj meri da se ne bih začudio ako bih sreo te ljude na ispovesti kod lokalnog popa kako okajavaju to što je tamo neki anarhista bacio molotov na zgradu druge države. Sve u svemu, šta nam govori ova pojava, koja je prisutna i kod mnogih osvešćenih i pametnih, obrazovanih ljudi? Šta nam govori to što neko preko veb-komentara mora da se izvinjavanja Grčkoj i da piše, citiram, "kako ga je SRAMOTA" što se ovo desilo itd. itd.?
Biće da je ovo, kao i druga strana medalje (umnožavanje pro-fašističkih organizacija u zemlji, kao i rast popularnosti desnice uopšte), posledica svega onoga što smo preturili preko glave u poslednjih dvadeset godina. Čitavo to psihičko samokažnjavanje samih sebe za nešto sa čim nemamo veze proizilazi neposredno iz neviđene i neobjašnjive potrebe da se pravdamo za sve, da nam je jedina briga imidž Srbije u svetu (a ne neka goruća pitanja poput sve veće bede u zemlji sa jedne strane i sve većeg bogaćenja malog dela stanovništva sa druge), i da ne smemo ništa raditi što bi moglo pomoći rešavanju ovih problema ako je u sukobu sa interesom "sveta" (šta god ovaj apstraktni pojam značio u mnenju naroda). Kako bih predupredio zločeste komentare, odmah ističem da mislim da je napad na ambasadu potpuno politički promašen potez i da nema veze sa aktuelnim stanjem naroda u zemlji. Nešto drugo je žiža moje pažnje trenutno - zašto bih ja osećao krivicu za čin nekoga drugog?
Smatram da je potpuno nepotrebno i neobjašnjivo da se pravdam ili izvinjavam Grčkoj za nešto što je učinila neka osoba sa kojom ja nemam ništa. Negativno interesantan je bio predlog jednog od čitalaca novinskog članka da bi predsednik zajedno sa svojom vladajućom svitom trebalo da se javno izvini grčkim vlastima. Ne vidim ama baš nikakvu potrebu za ovim. Većina njih se brine o tome kakvo će sad mišljenje imati Grčka o Srbiji. Pa onakvo kakvo je imala i dosad, ako je ozbiljna država! Nisu oni baš toliko blesavi kao mi pa da prekidaju diplomatske odnose zbog incidenta koji čini grupa od petoro ljudi bez podrške bilo koga. Čini mi se da smo zapravo mi ti koji imaju osobinu da sude o čitavom narodu na osnovu nekoliko pojedinaca i njihovih ispada. Vlast svakako neće prestati da vrši svoje interesne poslove zbog takvog čina.
To nam ukazuje na onu duboku krizu s početka ovog rukopisanija. Izgleda da je nivo individualnosti u ovoj zemlji na preistorijskom nivou, da namerno malo preteram - iz njihovih komentara isijava nedostatak osećanja individualnog ja i holističko shvatanje nacije (shvatanje nacije kao jednog, maltene živog bića). Smatram da je nacija ništa drugo osim skupa pojedinaca, slučajno rođenih na istom mestu i u (delimično) isto vreme koji su odgajeni po određenom kulturnom obrascu upravo jer su rođeni na istom mestu. Dakle, ako je to tako, onda ja nemam potrebu da se osećam osramoćen ovakvim činovima, jer sam pojedinac koji ima svoju ličnost, svoje ciljeve, svoja shvatanja i svoje vrednosti, i kome je dovoljno opravdanje to što se ja sam ne slažem sa tim činom. Stoga, dovoljno je što sam svestan svoje individualnosti i nepovezanosti sa tim činom, što se ne slažem sa njim, te je isto tako dovoljno da se ogradim od njega kao pojedinac ili ga osudim i budem time zadovoljan. Ako baš želite da održite "imidž Srbije", biće sasvim dovoljno da se osumnjičeni uhvate i za to osude, ukoliko se dokaže da su krivi. Ali ne, oni moraju da se izvinjavaju i stide pred Grčkom, da okajavaju svoje grehe kod popa Interneta, tako olakšavajući sebi imaginarni teret kroz potpuno neobjašnjivu reakciju. Ovo dokazuje nesposobnost ljudi u našoj zemlji da uvide pojedinačnu odgovornost, pojedinačnu krivicu za slična dela. Da li sam ja kriv, ili bilo ko od vas, što se desilo to što se desilo? Ako nismo krivi, treba da li da nas bude sramota i stid? Smatraju da sve treba da nas bude sramota nečijeg političkog stava koji se ne slaže sa vladajućom ideologijom i delanja na koje on pokreće. Dalje, to govori o jednoumnom i monolitnom shvatanju mišljenja širom nacije - čim neko smatra da ga je sramota što mu je komšija, na primer, radikal, iz toga proizilazi da bi njemu najbolje bilo da komšija misli isto kao i on, te da njega, jadnog, ne bude sramota. U normalnim zemljama, sa razvijenim nivoom individualnosti, mene ne bi bilo sramota što mi je komšija radikal. Naravno, moralni je zahtev osuditi ako taj komšija-radikal povredi ili, još gore, ubije nekoga iz svog uverenja - zločin je zločin. Ali mislim da niko ne treba da se stidi tuđeg mišljenja, ili dela koje proistekne iz njega, već treba da ga osudi prema svojim moralnim vrednostima, ma kakve one bile.
Naime, niko (a pod ovim podrazumevam običnog čoveka, a ne medije niti "stručnjake") se nije bavio političkim aspektom ovog čina - da li je to opravdano ili nije, da li su anarhisti bilo kakav društveni faktor, ko je ta osoba u Grčkoj sa kojom se oni solidarišu itd. itd. Niti su pokušali da se bave time da li su osumnjičeni zapravo krivi ili nisu, ko su oni ili šta rade, ali su se zato obilato bavili opravdanjima i navijanjem za hapšenja, batine bez obzira na krivicu, pozivajući se čak i na Putina na jednom mestu(?), a u isto vreme zagovarajući "konačno stvaranje pravne države", pritom smetnuvši s uma da je osnovno pravilo "pravne države" ustvari - "Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno". Ali, nije sad ovo ni toliko bitno - ovakvo ponašanje i mišljenje je već priraslo za srce našeg "krasnog" naroda, koji očigledno nije sposoban da stvari sagleda u celini.
Međutim, to stanje na koje bih da ukažem nije u tome, već u pregršti kratkih a i dugih komentara koji izražavaju izvinjavanje, stid, sramotu,pa i kajanje u tolikoj meri da se ne bih začudio ako bih sreo te ljude na ispovesti kod lokalnog popa kako okajavaju to što je tamo neki anarhista bacio molotov na zgradu druge države. Sve u svemu, šta nam govori ova pojava, koja je prisutna i kod mnogih osvešćenih i pametnih, obrazovanih ljudi? Šta nam govori to što neko preko veb-komentara mora da se izvinjavanja Grčkoj i da piše, citiram, "kako ga je SRAMOTA" što se ovo desilo itd. itd.?
Biće da je ovo, kao i druga strana medalje (umnožavanje pro-fašističkih organizacija u zemlji, kao i rast popularnosti desnice uopšte), posledica svega onoga što smo preturili preko glave u poslednjih dvadeset godina. Čitavo to psihičko samokažnjavanje samih sebe za nešto sa čim nemamo veze proizilazi neposredno iz neviđene i neobjašnjive potrebe da se pravdamo za sve, da nam je jedina briga imidž Srbije u svetu (a ne neka goruća pitanja poput sve veće bede u zemlji sa jedne strane i sve većeg bogaćenja malog dela stanovništva sa druge), i da ne smemo ništa raditi što bi moglo pomoći rešavanju ovih problema ako je u sukobu sa interesom "sveta" (šta god ovaj apstraktni pojam značio u mnenju naroda). Kako bih predupredio zločeste komentare, odmah ističem da mislim da je napad na ambasadu potpuno politički promašen potez i da nema veze sa aktuelnim stanjem naroda u zemlji. Nešto drugo je žiža moje pažnje trenutno - zašto bih ja osećao krivicu za čin nekoga drugog?
Smatram da je potpuno nepotrebno i neobjašnjivo da se pravdam ili izvinjavam Grčkoj za nešto što je učinila neka osoba sa kojom ja nemam ništa. Negativno interesantan je bio predlog jednog od čitalaca novinskog članka da bi predsednik zajedno sa svojom vladajućom svitom trebalo da se javno izvini grčkim vlastima. Ne vidim ama baš nikakvu potrebu za ovim. Većina njih se brine o tome kakvo će sad mišljenje imati Grčka o Srbiji. Pa onakvo kakvo je imala i dosad, ako je ozbiljna država! Nisu oni baš toliko blesavi kao mi pa da prekidaju diplomatske odnose zbog incidenta koji čini grupa od petoro ljudi bez podrške bilo koga. Čini mi se da smo zapravo mi ti koji imaju osobinu da sude o čitavom narodu na osnovu nekoliko pojedinaca i njihovih ispada. Vlast svakako neće prestati da vrši svoje interesne poslove zbog takvog čina.
To nam ukazuje na onu duboku krizu s početka ovog rukopisanija. Izgleda da je nivo individualnosti u ovoj zemlji na preistorijskom nivou, da namerno malo preteram - iz njihovih komentara isijava nedostatak osećanja individualnog ja i holističko shvatanje nacije (shvatanje nacije kao jednog, maltene živog bića). Smatram da je nacija ništa drugo osim skupa pojedinaca, slučajno rođenih na istom mestu i u (delimično) isto vreme koji su odgajeni po određenom kulturnom obrascu upravo jer su rođeni na istom mestu. Dakle, ako je to tako, onda ja nemam potrebu da se osećam osramoćen ovakvim činovima, jer sam pojedinac koji ima svoju ličnost, svoje ciljeve, svoja shvatanja i svoje vrednosti, i kome je dovoljno opravdanje to što se ja sam ne slažem sa tim činom. Stoga, dovoljno je što sam svestan svoje individualnosti i nepovezanosti sa tim činom, što se ne slažem sa njim, te je isto tako dovoljno da se ogradim od njega kao pojedinac ili ga osudim i budem time zadovoljan. Ako baš želite da održite "imidž Srbije", biće sasvim dovoljno da se osumnjičeni uhvate i za to osude, ukoliko se dokaže da su krivi. Ali ne, oni moraju da se izvinjavaju i stide pred Grčkom, da okajavaju svoje grehe kod popa Interneta, tako olakšavajući sebi imaginarni teret kroz potpuno neobjašnjivu reakciju. Ovo dokazuje nesposobnost ljudi u našoj zemlji da uvide pojedinačnu odgovornost, pojedinačnu krivicu za slična dela. Da li sam ja kriv, ili bilo ko od vas, što se desilo to što se desilo? Ako nismo krivi, treba da li da nas bude sramota i stid? Smatraju da sve treba da nas bude sramota nečijeg političkog stava koji se ne slaže sa vladajućom ideologijom i delanja na koje on pokreće. Dalje, to govori o jednoumnom i monolitnom shvatanju mišljenja širom nacije - čim neko smatra da ga je sramota što mu je komšija, na primer, radikal, iz toga proizilazi da bi njemu najbolje bilo da komšija misli isto kao i on, te da njega, jadnog, ne bude sramota. U normalnim zemljama, sa razvijenim nivoom individualnosti, mene ne bi bilo sramota što mi je komšija radikal. Naravno, moralni je zahtev osuditi ako taj komšija-radikal povredi ili, još gore, ubije nekoga iz svog uverenja - zločin je zločin. Ali mislim da niko ne treba da se stidi tuđeg mišljenja, ili dela koje proistekne iz njega, već treba da ga osudi prema svojim moralnim vrednostima, ma kakve one bile.
Takođe svoj stid pred Grčkom objašnjavaju najneverovatnijim argumentima i fantazmima - ista vera, slična "istorijska sudbina", slični mentalitet, "braća Grci", itd. itd. Ovo nam dalje govori da većina naroda živi u nekom predindiviualnom dobu kada svi iste vere treba da se slažu bez obzira na to šta neko od njih čini, i da smo povezani "istorijskom sudbinom" itd.
Da svedemo - ovakve i slične reakcije na razne događaje samo iskazuju koliko se u ovoj zemlji i dalje živi u svetu bez pojedinačne krivice i odgovornosti, bez razvijenog osećanja za individualnost i bez celishodnog sagledavanja događaja.
Da svedemo - ovakve i slične reakcije na razne događaje samo iskazuju koliko se u ovoj zemlji i dalje živi u svetu bez pojedinačne krivice i odgovornosti, bez razvijenog osećanja za individualnost i bez celishodnog sagledavanja događaja.
REVerb
Dodaj komentar